“Znaš li ti šta je to kognitivna disonanca?”, upitao me je jedan korisnik fejsbuka tokom diskusije u kojoj sam pokušavao da mu objasnim da PCR test ne detektuje nikakvu upalu, kako se tvrdilo u objavi koju je on delio na ovoj društvenoj mreži, već specifično potvrđuje prisustvo genetičkog materijala SARS-CoV-2 u uzorku. Ovim je aludirao na moju nespremnost da promenim mišljenje uprkos dokazima da PCR test nije dobar, koji su se ogledali u izjavi predsednika Tanzanije, isečcima sa sajta australijske ambasade, koji su uzgred budi rečeno bili potpuno van konteksta, i preporuci “osnivača PCR-a” da se ovaj test ne koristi u dijagnostici. U trenutku sam bio zatečen, jer sam ohrabren podrškom nakon objavljivanja prvog teksta na ovom blogu proširio svoje delovanje na društvene mreže baš sa ciljem da naučnim argumentima rušim neutemeljena uverenja, a sada se odjednom nađoh na pogrešnoj strani. Brzo sam se pribrao i shvatio da je ljudima koji nemaju bazično obrazovanje u oblasti biomedicine teško da se snađu u moru informacija dostupnih preko interneta i da prepoznaju netačne i neutemeljene tvrdnje. Ako se ovome doda da neretko ovakve tvrdnje potiču od ljudi koji bi trebalo da predstavljaju struku, kao što je i pomenuta izjava o detekciji upale PCR-om, onda se ne možemo ljutiti na korisnike interneta što besomučno dele ovakve objave misleći da pomažu. Kako se boriti protiv ovog problema? Do pronalaska boljih rešenja, ja ću se truditi da reagujem na netačne tvrdnje i dezinformacije, bar u domenu moje sfere obrazovanja, a kao polje šireg delovanja biće tekstovi na ovom blogu. I mada sam tekst započeo pričom o PCR testu, u ovom tekstu ću se fokusirati na pitanje koje mi prijatelji najčešće postavljaju poslednjih meseci: “Kako se zaštititi od COVID-19?” Pa da krenemo po onoj staroj, ako želite da pobedite neprijatelja, najpre ga morate dobro upoznati.
Virusi se nalaze na granici između živog i neživog. Mada imaju neke osobine živih bića, kao što je posedovanje genetičkog materijala i sposobnost reprodukcije (za viruse je prikladnije koristiti termin replikacija), virusi nemaju ćelijsku strukturu, ne rastu i nemaju nezavisnu metaboličku aktivnost, te ih naučnici ne smatraju živim organizmima. Takođe, virusi svoju replikaciju ne obavljaju nezavisno, već isključivo unutarživih ćelija, zbog čega ih nazivamo obligatno intracelularnim (unutarćelijskim) parazitima. Van živih ćelija virusi egzistiraju u obliku metabolički neaktivnih virusnih čestica, poznatijih kao virioni. U centru viriona svih vrsta virusa se nalaze nukleinske kiseline, kao nosioci genetičke informacije. Genetički materijal živih organizama je dezoksiribonukleinska kiselina (DNK), čiji molekuli se sastoje od nukleotida povezanih u polinukleotidne lance različitih dužina. Svaki nukleotid se sastoji od tri dela: fosfatne grupe, pentoznog šećera i jedne od četiri azotne baze (adenin – A, timin – T, guanin – G i citozin – C). Dok pentoze i fosfatne grupe povezuju nukleotide u okviru jednog polinukleotidnog lanca, komplementarne azotne baze vodoničnim vezama povezuju dva polinukleotidna lanca u DNK molekulu formitajući A-T i G-C parove (zato se dužina DNK molekula obično izražava brojem baznih parova). DNK je nosilac genetičke informacije, koja je u suštini ništa drugo do redosled azotnih baza u polinukleotidnim lancima, koji na bazi genetičkog koda dalje određuje redosled amino kiselina u proteinima (belančevinama). Treba naglasiti da se genetička informacija ne proteže kontinuirano duž DNK polinukleotidnih lanaca, koji mogu sadržati milione nukleotida, već u manjim jedinicama koje nazivamo genima. Obično kažemo da je gen deo DNK koji sadrži genetičku informaciju za sintezu jednog proteina. Korišćenje genetičke informacije u živim organizmima je jako složen proces, koji se uprošćeno deli u dva dela. Prvo se u procesu zvanom transkripcija deo DNK u okviru određenog gena koristi kao matrica za sintezu informacione ribonukleinske kiseline (iRNK), molekula koji sadrži jedan polinukleotidni lanac sa redosledom azotnih baza koji predstavlja kopiju gena. Zatim se ta iRNK koristi na ribozomima u citoplazmi ćelije, u procesu zvanom translacija, kao matrica za povezivanje amino kiselina i formiranja specifičnog proteina. Proteini su dominantni biomolekuli u živim organizmima i obavljaju različite funkcije, poput enzima koji ubrzavaju (katalizuju) hemijske reakcije u živim organizmima i igraju ključnu ulogu u metabolizmu, transportera koji omogućavaju kretanje molekula i jona kroz ćelijske membrane, receptora koji su odgovorni za prijem signala na ćelijskom nivou, antitela i drugih zaštitnih proteina, ili struturnih proteina koji su gradivni elementi različitih komponenti živih organizama. Dakle, DNK sadrži informaciju kako sintetisati proteine, koji su u stvari biomolekuli odgovorni za funkcionisanje živih bića na molekularnom nivou. Što se tiče virusa, oni imaju genetičku informaciju za sintezu proteina koji su im neophodni za replikaciju, ali nemaju ćelijsku strukturu da ih sintetišu, već za tu svrhu koriste komponente ćelija koje inficiraju. Virusi su jedinstveni po tome što genetički materijal može biti DNK ili RNK, pa tako razlikujemo DNK viruse i RNK viruse. Što se tiče broja gena u genetičkom materijalu virusa, on se kreće od četiri pa do preko 100. Nukleinske kiseline u virionima su zaštićene proteinskim omotačem zvanim kapsid. On je izgrađen od kapsomera, mnogobrojnih i obično identičnih proteinskih subjedinica organizovanih u obliku spirale (heliksa) ili ikozaedra (pravilnog geometrijsklog tela oivičenog sa 20 jednakih površi u obliku jednakostraničnog trougla, 30 ivica i 12 temena). Virioni prostih virusa sadrže samo genetički materijal i kapsid, dok složeniji virusi mogu imati i neke druge komponente.
Virioni SARS-CoV-2, virusa odgovornog za COVID-19, kao genetički materijal sadrže jedan RNK molekul sa oko 30000 nukleotida i ukupno 14 identifikovanih gena. Interesantno je da dva gena nose genetičku informaciju za sintezu takozvanih poliproteina, koji naknadno bivaju isečeni na veći broj manjih proteina sa različitim funkcijama, tako da je ukupan broj proteina sintetisanih na osnovu SARS-CoV-2 RNK u stvari 27. Četiri proteina se označavaju kao strukturni, jer su neizostavni deo građe viriona, i obično se obeležavaju slovima N, M, E i S. N proteini predstavljaju kapsomere koje formiraju spiralni kapsid. RNK molekul je integrisan u kapsid, jer svaka kapsomera poseduje domen (deo proteina sa određenom funkcijom) koji se direktno veže za RNK virusa formirajući strukturu koju nazivamo nukleokapsid (engleski “nucleocapsid”, po čemu N proteini i nose ime). Nukleokapsid viriona SARS-CoV-2 je obavijen fosfolipidnim omotačem, koji je po strukturi sličan ćelijskim membranama. Fosfolipidi su amfipatični molekuli, sastavljeni od polarnog (hidrofilnog) dela sa fosfatnom grupom i nepolarnog (hidrofobnog) dela predstavljenog dugim lancima masnih kiselina. U vodenom rastvoru ovi molekuli formiraju takozvani fosfolipidni dvosloj, gde su hidrofilni delovi molekula raspoređeni na spoljašnjim stranama dvosloja štiteći hidrofobne delove molekula od direktnog kontakt sa polarnim molekulima vode. Fosfolipidni dvosloj je u osnovi svih ćelijskih membrana i fosfolipidni omotač SARS-CoV-2 u stvari potiče od membrane ćelije u kojoj je virion formiran tokom replikacije virusa. Proteini M i E su integrisani u fosfolipidni omotač SARS-CoV-2 viriona, po čemu su i dobili imena (M od engleske reči “membrane” što znači membrana i E od engleske reči “envelope” što znači omotač). Preko svojih hidrofobnih domena ovi proteini su vezani za unutrašnji hidrofobni deo fosfolipidnog omotača, dok ostali domeni igraju ulogu u replikaciji virusa i stabilizaciji strukture viriona. Tako su E proteini važni za formiranje viriona tokom replikacije virusa u ćelijama, dok M proteini pored toga što su integrisani u fosfolipidni omotač interaguju sa ostalim strukturnim proteinima stabilizujući i definišući strukturu viriona. M i E se često označavaju i kao glikoproteini, jer poseduju molekule ugljenih hidrata vezane za proteinski deo. Ipak, kada se kaže glikoprotein SARS-CoV-2 uglavnom se misli na S komponentu, zbog važne uloge ugljeno-hidratnog dela ovog molekula prilikom vezivanja viriona za ćeliju domaćina, ali i u skrivanju antigenih delova S proteina od imunog odgovora. S glikoproteini se nalaze na površini viriona u obliku trimera (asocijacija tri S molekula), gde je svaki molekul manjim domenom vezan za fosfolipidni omotač. Sama pozicija ovih glikoproteina u virionu određuje ih kao glavne antigene (molekule koji izazivaju imuni odgovor) SARS-CoV-2 virusa, jer su najpristupačniji komponentama našeg imunog sistema. S glikoproteini su komponente koje vezuju virion za receptore ćelije domaćina, što predstavlja prvi korak u replikaciji virusa. Inače, većina virusa poseduje slične glikoproteine sa istom funkcijom koji se generalno označavaju kao “spike” (što na engleskom znači šiljak), po čemu S glikoprotein i nosi ime. Pored pomenutih strukturnih proteina, jednolančane RNK i fosfolipidnog omotača, i neki drugi molekuli mogu biti deo viriona SARS-CoV-2, ali bez značajnije uloge u njihovoj strukturi.
Virione smatramo infektivnim česticama, jer su oni odgovorni za širenje infekcije sa jednog organizma na drugi. Naime, tokom replikacije virusa u živim ćelijama jednog organizma stvara se veliki broj viriona, od kojih jedan deo završi u spoljašnjoj sredini gde prestavlja potencijalnu opasnost za inficiranje drugih organizama. Kada govorimo o virionima SARS-CoV-2, oni najčešće dospevaju u ljudski organizam preko disajnih puteva ili sluznice očiju. Virioni su neaktivni izvan žive ćelije, a da bi ušli u ćeliju moraju se prvo vezati za molekule specifičnih receptora koji se nalaze na površini ćelija. Ovde glavnu ulogu igra S glikoprotein viriona SARS-CoV-2, koji se specifično veže za angiotenzin konvertujući enzim 2 (ACE 2) prisutan na površini različitih tipova humanih ćelija respiratornog trakta. Ova interakcija između S glikoproteina i ACE 2, uz učešće određenih transmembranskih proteaza, pokreće proces endocitoze, kada ćelijska membrana menja oblik uvlačeći virion SARS-CoV-2 u ćeliju formirajući u citoplasmi ćelije endozom (virion okružen fosfolipidnim dvoslojem poreklom od ćelijske membrane). Određene ćelijske proteaze zatim isecaju S glikoprotein što dovodi do fuzije membrane endozoma i omotača viriona, te oslobađa virusnu RNK u citoplazmu ćelije. SARS-CoV-2 spada u pozitivne RNK viruse, što znači da je virusna RNK u citoplazmi ćelije prepoznata kao iRNK i kroz prethodno opisani proces translacije ćelija započinje sintezu virusnih proteina koristeći gene sa virusne RNK. Najpre se sintetišu nestrukturni proteini koji formiraju proteinski kompleks poznatiji kao replikaza. Ovaj kompleks koristi virusnu RNK kao matricu za sintezu komplementarnih RNK polinukleotidnih lanaca, koji onda služe kao matrica za produkciju stotina kopija originalne virusne RNK. Deo novoformiranih virusnih RNK služi kao iRNK u procesu translacije za sintezu strukturnih virusnih proteina N, M, E i S, dok drugi deo služi za formiranje novih viriona. Naime, novoformirana virusna RNK u citoplazmi ćelije veže novosintetisane N proteine formirajući nukleokapsid, koji dalje interaguje sa ostalim strukturnim proteinima koji se sinterišu na endoplazmatičnom retikulumu ćelije i stvara novi virion. U jednoj inficiranoj ćeliji se može formirati na stotine novih viriona SARS-CoV-2, koji u procesu poznatijem kao egzocitoza napuštaju ćeliju u kojoj su formirani. Novoformirani virioni zatim mogu inficirati nove ćelije koje imaju ACE 2 receptore na površini, čime se infekcija širi i zahvata sve veći deo disajnih puteva, i što je karakteristika ovog virusa brzo se se širi sa gornjih respiratornih puteva na pluća. Takođe, infekcija uzrokuje inflamaciju i druge mehanizme imunog odgovora koji vode oštećenju inficiranih tkiva, čime omogućavaju prodor viriona u krvotok i njihovo širenje u druge delove organizma izazivajući sistemsku infekciju. Pored ćelija disajnih puteva, ACE 2 receptori su prisutni i na ćelijama srca, bubrega i različitih delova sistema za varenje, tako da virus tokom sistemske infekcije uspešno inficira ove ćelije. Ovo je i osnovni razlog što se kod pacijenata sa komplikacijama pored upale pluća javljaju i problemi sa srcem, bubrezima i varenjem. U svakom slučaju, da ne idemo previše u patologiju, vratimo se priči kako se zaštititi od infekcije.
Deo viriona SARS-CoV-2 formiranih u ćelijama disajnih puteva biva izbačen u spoljašnju sredinu putem disanja, kijanja, kašljanja... Znači, inficirane osobe su izvori ovih infektivnih čestica i one retko dospevaju u spoljašnju sredinu kao pojedinačni virioni, već uglavnom grupisani u okviru respiratornih kapljica koje se formiraju od sekreta disajnih puteva i delove sluzokože. Ovde treba naglasiti da manje kapljice, po zvaničnoj klasifikaciji one manje od 5 mikrometara u prečniku, ostaju da lebde u vazduhu kao aerosol, dok veće kapljice padaju na tlo i ostale površine. Istraživanja pokazuju da većina kapljica ostaje u prečniku od 1.5-1.8 metara od inficirane osobe, što objašnjava držanje odstojanja od najmanje 2 metra kao jednu od najčešće pominjanih mera prevencije. Verovatno se pitate zašto je važno držanje fizičke distance kako bi izbegli kapljice sa virionima, ukoliko oni mogu dospeti do naših disajnih puteva putem aerosola? Da bi ovo bilo jasnije, moramo prvo da razumemo šta je infektivna doza. Po definiciji, infektivna doza je broj patogena neophodan da uzrokuje infekciju kod organizma domaćina. Na osnovu ovoga se zaključuje da manji broj viriona SARS-CoV-2 u respiratornom traktu čoveka nije dovoljan da uzrokuje infekciju. Razlog su brojne fizičke i hemijske barijere koje predstavljaju prvu liniju odbrane od mikroorganizama, ali i brojni mehanizmi pre svega nespecifičnog imunog odgovora koji brzo reaguju i uspešno eliminišu patogene do određenog broja. Međutim, ukoliko je broj viriona dospelih u organizam veći od infektivne doze rezultat će biti infekcija. Važno je razumeti da infektivna doza varira od osobe do osobe, što je uslovljeno brojnim faktorima, poput imunološkog statusa, genetičke osnove, fizioločkog stanja organizma, prisustva hroničnih oboljenja, ali se procenjuje da je oko 1000 viriona SARS-CoV-2 dovoljno da uzrokuje infekciju. I ovde dolazimo do toga da čestice aerosola sadrže mali broj viriona, te je potrebno da njihov veliki broj dospe u organizam kako bi izazvao infekciju, što je malo verovatno. Sa druge strane, veće kapljice sadrže veliki broj viriona i potencijalno jedna jedina kapljica može sadržati infektivnu dozu, te je jako važno izbeći ih držanjem fizičke distance.
Sledeća preventivna mera koja se sugeriše je nošenje maski i prosto je neverovatan broj kontroverzi vezanih za maske koji se pojavio od početka ove pandemije. Jedni se pitaju zašto je neophodno nositi masku ukoliko držimo propisanu fizičku distancu? Drugi tvrde da maska nije zaštita jer čestice virusa prolaze kroz nju. Treći se žale da maske sprečavaju normalno disanje jer zaustavljaju ugljen dioksid koji izdišemo, te ga mi ponovo udišemo umesto kiseonika. O metalnim delovima maske kao prijemnicima 5G signala ne bih trošio reči ovom prilikom... Pre svega, maska ima ulogu fizičke barijere koja može biti manje ili više efikasna, u zavisnosti od materijala od kog je napravljena i broja slojeva, veličine pora na njoj, i nekih drugih karakteristika. Maske koje se koriste ja bih podelio u tri grupe: N95 maske, hirurške maske i “platnene maske” (ovde bi pokrov za lice bio adekvatniji termin). Kada govorimo o veličini pora, kod N95 one su 0.3 mikrometra u dijametru, kod hirurških maski u rasponu od 0.3-10 mikrometara i kod “platnenih maski” u rasponu od 80-500 mikrometara. Ako imamo u vidu da je veličina viriona SARS-CoV-2 u proseku 0.1 mikrometar, jasno je da ni N95 maska nije 100% efikasna u zaustavljanju virusnih čestica. Sa druge strane, već je objašnjeno da se virioni uglavnom nalaze u okviru respiratornih kapljica. Veličina respiratornih kapljica se kreće od 0.05 do 500 mikrometara u prečniku, pri čemu naučne studije pokazuju da manje kapljice uglavnom ne sadrže virione (jedna studija je pokazala da više od 99% respiratornih kapljica manjih od 60 mikrometara u prečniku ne sadrži virione). Znači, glavni izvor infektivnih virusnih čestica su krupnije respiratorne kapljice, a svi tipovi maski predstavljaju ozbiljnu barijeru za njih, uključujući i pokrove za lice. Kada govorimo o ovom tipu maski jasno je da su pore na njima dovoljno velike da propuste većinu respiratornih kapljica. Ipak, rezultati straživanja pokazuju da pored direktnog zaustavljanja kapljica čiji prečnik je veći od pora na masci, inercioni i difuzioni efekti, kao i elektrostatičke sile, utiču da maske zaustavljaju i značajan broj respiratornih kapljica čiji prečnik je manji od veličine pora na masci. Suština je da nošenje maski smanjuje broj virusnih čestica koji dospevaju u disajne puteve, te time smanjuje verovatnoću dostizanja infektivne doze i razvoj infekcije. Naravno, N95 i hirurške maske su mnogo efikasnija zaštita od pokrova za lice, te se one i preporučuju za osobe izložene kontaktu sa obolelima. Da ponovim, određen broj viriona može proći i kroz ove maske, ali je jako mala verovatnoća da će taj broj viriona prouzrokovati infekciju. Ipak, pojedine kompanije da bi se zaštitile od eventualnih tužbi za odšteteu ukoliko se ovakav slučaj dogodi, štampaju na maskama upozorenje da one ne štite od virusa koji uzrokuje COVID-19. Ovo je za posledicu imalo masovno protivljenje nošenju maski, jer zašto trošiti novac i kupovati maske, a onda i trpeti ih na licu, ukoliko ne štite od virusa? Suština je da maske ne predstavljaju stopostotnu zaštitu, ali značajno smanjuju verovatnoću infekcije (za N95 maske efikasnost je procenjena na preko 99%). Ovde bih se osvrnuo i na pomenutu trvdnju da maske onemogućavaju normalno disanje. Veličina molekula ugljen dioksida i kiseonika, gasova iz vazduha koji se razmenjuju u plućima tokom disanja, je oko 0.0003 mikrometra u prečniku, što je više od 300 puta manje od viriona SARS-CoV-2. Pri tom, molekuli ovih gasova nisu grupisani u respiratornim kapljicama, već egzistiraju nezavisno od njih. Ovo navodi na zaključak da maske ne utiču značajnije na prolazak molekula ugljen dioksida i kiseonika kroz njih. Ovo mogu i empirijski da potvrdim jer sam tokom prošlog semestra imao i do četiri predavanja dnevno pod maskom, bez ikakvih disajnih problema. Ipak, ja lično ne bih preporučio nošenje maski tokom intenzivnijih fizičkih aktivnosti, bar kada su N95 i hirurške maske u pitanju, zbog povećanog obima razmene gasova koji je neophodan u ovom slučaju. Što se tiče neophodnosti istovremenog održavanja distance i nošenja maske moram da naglasim da je jako važno da budemo svesni okruženja u kom se nalazimo. U zatvorenom prostoru recimo, česta je uporeba različitih rashladnih ili grejnih uređaja koji utiču na cirkulaciju vazduha, te mogu značajno promeniti disperziju respiratornih kapljica. Ovo je jednostavan primer koji ukazuje da distanca od 2 metra nije uvek dovoljna zaštita od respiratornih kapljica i nošenje maski pored održavanja fizičke distance je svrsishodno. Takođe, ukoliko je zaražena osoba prisutna u zatvorenom prostoru duži period vremena, uticaće na rast koncentracije aerosolnih čestica koje sadrže virione čime se povećava mogućnost infekcije preko aerosola. Naravno, i u ovom slučaju fizička distnca i nošenje maske istovremeno značajno smanjuje verovatnoću infekcije. Takođe, provetravanje zatvorenih prostora je veoma značajna preventivna mera jer smanjuje koncentraciju aerosolnih čestica koje mogu sadržati virus. Sa druge strane, na otvorenom je gotovo nemoguće dostići kritičnu koncentraciju aerosola i ukoliko održavate značajnu fizičku distancu gotovo je nemoguće inficirati se vazdušnim putem, čak i bez maske. Kada govorimo o maskama, moramo da naglasimo da su one barijera u dva pravca. Prvo, maske sprečavaju prodor viriona iz spoljašnje sredine u disajne puteve. Drugo, možda i važnije, zaražene osobe noseći masku značajno smanjuju broj viriona koji dospevaju u spoljašnju sredinu. Često možemo čuti da zaražene osobe moraju nositi maske, dok zdrave osobe ukoliko nisu u blizini zaraženih ne moraju nositi masku. Ovo je u teoriji tačno, ali tu postoji jedan problem. Naime, gotovo je nemoguće identifikovati sve zaražene osobe. Kao i kod ostalih infekcija, najveći broj osoba inficiranih SARS-CoV-2 je asimptomatski (subklinički). Ove osobe su inficirane i mogu biti prenosioci, ali nikada ne razviju kliničku sliku bolesti. Takođe, imamo i inkubacione prenosioce. Inkubacija je period od inicijalnog kontakta sa virusom do pojave prvih simptoma bolesti. Tokom ovog perioda osobe ne znaju da su inficirane i mogu nesvesno širiti infekciju. Zbog ovoga je važno nositi maske ne samo radi lične zaštite, već zbog mogućnosti da smo i sami mogući prenosioci. Naravno, ovo podrazumeva pravilno nošenje maski. Nažalost, svedok sam nepravilnog korišćenja maski gotovo svakodnevno, a mogli smo svi to da vidimo i kod nekih naših zvaničnika, naročito na početku pandemije. Nošenje maske ispod nosa, spuštanje ispod brade tokom govora, višekratna upotreba hirurških maski, nepravilno skidanje i odlaganje, samo su neki primeri nepravilnog korišćenja. Maska mora da prekriva nos i usta i treba da bude pripijena uz lice kako bi se sprečio protok vazduha oko maske. Upravo zbog toga N95 i hirurške maske poseduju žičani deo koji se može adekvatno oblikovati. Takođe, rukama ne treba dodirivati delove maske koji se koriste za filtraciju, kako tokom postavljanja i skidanja, tako i tokom nošenja maske. Hirurške maske za jednokratnu upotrebu treba propisno odložiti kako ne bi bile mogući izvor zaraze. Sa druge strane, maske za višekratnu upotrebu treba tretirati između upotreba (platnene maske recimo možemo oprati koristeći toplu vodu i deterdžent). Na kraju ovog dela moram da pomenem i vizire, kao deo zaštitne opreme koja se koristi protiv SARS-CoV-2. Ranije sam pomenuo da virioni SARS-CoV-2 mogu dospeti u naš organizam preko disajnih puteva ili preko sluznice očiju. Dok maske koristimo da zaštitimo naše disajne puteve, viziri se koriste za zaštitu očiju. Viziri se uglavnom preporučuju osobama koje su u direktnom kontaktu sa obolelima kako bi pre svega zaustavili respiratorne kapljice koje mogu dospeti u oči.
Najveći broj respiratornih kapljica koje sadrže virione SARS-CoV-2 završi na rezličitim površinama, gde još uvek predstavljaju potencijalnu opasnost. Mada je za druge vrste virusa koji imaju omotač uobičajeno da virioni bivaju inaktivirani sa isušivanjem respiratornih kapljica, u slučaju SARS-CoV-2 je dokazano da virioni na nekim površinama mogu ostati infektivni danima. Zato je i jedan deo mera borbe protiv virusnih infekcija usmeren na uništavanje ili inaktivaciju viriona (pošto nisu u pitanju živa bića neprikladno je upotrebljavati termin ubijanje) u spoljašnjoj sredini, bilo da se radi o sterilizaciji ili dezinfekciji različitih površina i predmeta, ili upotrebi hemijskih agenasa na površini tela. U pomenutim procedurama se koriste agensi koji ciljaju različite strukturne komponente viriona kako bi ih inaktivirali. Ove agense možemo podeliti na fizičke i hemijske. Od fizičkih se najčešće koristi toplota, jer su visoke temperature odgovorne za ireverzibilnu (nepovratnu) denaturaciju proteina u virionima. U prethodno pomenutom procesu translacije, amino kiseline se povezuju u duge lance što predstavlja primarnu strukturu proteina. Da bi postali funkcionalni, proteini moraju da formiraju tercijarnu ili kvaternarnu strukturu, tj. da dobiju određeni trodimenzionalni oblik, što se postiže formiranjem različitih tipova hemijskih veza između aminokiselina koje čine protein. Upravo ove veze su osetljive na visoke temperature i nepovratno se kidaju što vodi denaturaciji proteina i inaktivaciji viriona. Temperature na kojima se dešava inaktivacija viriona zavise od njihovog proteinskog sastava (proteini se razlikuju u pogledu otpornosti na visoke temperature), različitih spoljašnjih faktora (vlažnost recimo snižava temperaturu denaturacije proteina), kao i vremenskog trajanja izloženosti određenoj temperaturi. Kada govorimo o virionima SARS-CoV-2, istraživanja pokazuju da značajnija inaktivacija počinje pri temperaturama izmešu 50-60℃, pri čemu se sa porastom temperature smanjuje neophodno vreme izlaganja. Tako se za kompletnu inaktivaciju viriona ovog virusa predlaže izlaganje objekata temperaturi od 60℃ u trajanju od 15-20 minuta, temperaturi od 65℃ u trajanju od 5 minuta, temperaturi od 75℃ u trajanju od 3 minuta... Šta ovo praktično znači? Čak i kratkotrajno prokuvavanje objekata od par minuta će uništiti virione SARS-CoV-2 na tom objektu. Sa druge strane, brzo pranje objekata pomoću vode zagrejane u bojleru (bez upotrebe deterdženta) neće potpuno uništiti prisutne virione. Takođe, teza koja se mogla čuti početkom pandemije da će letnje temperature uništiti ovaj virus nema naučno utemeljenje. Prema podacima Republičkog hidrometeorološkog zavoda najtopliji mesec u Srbiji je jul, sa prosečnom temperaturom vazduha u najtoplijim krajevima od oko 22℃. Čak ni ekstremno visoke temperature vazduha od 35-40℃, koje se mogu zabeležiti tokom letnjih meseci u našim krajevima, ne mogu značajnije uticati na dinamiku širenja COVID-19, jer virioni danima mogu ostati aktivni na ovim temperaturama, naročito pri niskoj vlažnosti vazduha. Međutim, jedan drugi prirodni faktor, posebno izražen tokom letnjih meseci, efikasno uništava viruse. U pitanju je sunčevo zračenje, odnosno deo ultravioletnog (UV) spektra ovog zračenja, koji utiče na različite strukturne komponente viriona. Mada UV zračenje ima sposobnost denaturacije proteina, glavni efekat se ogleda u oštećenjima na RNK koja onemogućavaju replikaciju virusa. Preliminarna istraživanja pokazuju da 20 minuta izlaganja sunčevom zračenju inaktivira virione SARS-CoV-2. Ovo praktično znači da u nedostatku boljih rešenja možemo iskoristiti sunčani dan za tretman kontaminiranih objekata. Važno je naglasiti da se toplota i UV zračenje koriste isključivo za tretman neživih objekata, jer mogu izazvati oštećenja živih tkiva. Sa druge strane, hemijski agensi se u zavisnosti od tipa i koncentracije mogu koristiti kako za tretman neživih objekata, tako i za uništavanje virusa na površini živih organizama. Ovde se pre svega misli na sapune i deterdžente, koji su po hemijskim karakteristikama slični fosfolipidima (amfipatični molekuli) te interaguju sa njima narušavajući strukturu omotača viriona in na taj našin ga inaktiviraju. Zbog ovoga je jako važno u prevenciji COVID-19 prati ruke sapunom, te kontaminiranu garderobu i “platnene maske” redovno prati koristeći deterdžent. Kako voda i sapun nisu uvek dostupni, neka sredstva za dezinfekciju ruku mogu predstavljati dobru alternativu. U ovom slučaju treba birati sredstva na bazi alkohola zbog njegovog dvostrukog dejstvo na bitne komponente viriona SARS-CoV-2. Naime, alkohol narušava strukturu fosfolipidnog dvosloja omotača viriona i istovremeno vrši denaturaciju njegovih strukturnih proteina, čime ga efikasno inaktivira. Pri odabiru ovih sredstava treba obratiti pažnju na koncentraciju alkohola u njima, jer su se kao efikasna pokazala sredstva sa udelom alkohola između 50-95%, sa maksimalnom efikasnošću pri koncentracijama od 60-70% (u zavisnosti od vrste alkohola). Mada je pravilo da je viša koncentracija agensa i efikasnija, alkohol predstavlja izuzetak zbog dve stvari: apsolutni alkohol brzo isparava čime se smanjuje vreme antimikrobijalnog dejstva i drugo, u kontaktu sa apsolutnim alkoholom proteini denaturišu jako brzo stvarajući nepropusne slojeve koji sprečavaju prodor alkohola do svih viriona ukoliko su oni grupisani. Alkohol u navedenim koncentracijama se može koristiti i za dezinfekciju neživih površina koje mogu biti kontaminirane, mada se u tu svrhu češće koriste sredstva na bazi halogenih jedinjenja, pre svega jedinjenja hlora. Kroz oksidaciju amino kiselina, masnih kiselina i nukleotida, halogena jedinjenja simultano denaturišu proteine, remete strukture omotača i genetskog materijala viriona, čime ga efikasno inaktiviraju. Ovde je važno naglasiti da virioni ne mogu izazvati infekciju preko kože, zbog čega se nošenje rukavica više i ne preporučuje kao preventivna mera. Međutim, do infekcije može doći kada, najčešće nesvesno, kontaminiranim rukama dodirujemo sluzokožu nosa, usta ili očiju. Zbog toga se opisani vidovi tretmana neživih površina koje mogu biti kontaminirane virionima, kao i ruku nakon moguće kontaminacije, preporučuju kao dobra prevencija.
Istraživanja pokazuju da je idealna dužina teksta oko 1600 reči, te da čitanje ne bi trebalo da traje duže od 7 minuta kako bi se održala pažnja čitalaca. Dok analiziram tekstove o COVID 19 ne mogu da se otmem utisku da je ova preporuka striktno sprovođena od strane autora ili urednika, rekao bih na uštrb sadržaja, jer je nemoguće detaljnije objasniti različite aspekte COVID-19 u pomenutom okviru. Slična situacija je i sa televizijskim emisijama gde su, osim u par izuzetaka, gosti dobijali jako malo prostora za edukativna objašnjenja vezana za prevenciju COVID-19. Kao posledicu imamo niz preporuka sa šturim i nepotpunim objašnjenjima, te je ljudima bez bazičnog znanja u oblasti biomedicine ostalo samo da veruju ljudima koji daju ove preporuke. Tu onda nastaje glavni problem, jer sve vreme slušamo disonantne tonove od ljudi koji bi trebalo da predstavljaju struku, pa je izgleda na svakom pojedincu da odluči čijim savetima će verovati. Zato i ne čudi što se dešava da u jeku pandemije osobe ulaze u punu samoposlugu odbijajući da stave masku jer je ona štetna, dok na drugoj strani imamo ljude koji pod maskama čuvaju ovce na izolovanim pašnjacima. Za to vreme krizni štab provodi dane raspravljajući da li će restorani biti otvoreni do 6 ili do 8 uveče ili da li će obavezan negativan PCR test za ulazak u zemlju biti potreban od petka ili od ponedeljka?!? Kao što sam i ranije naglašavao, edukacija bi trebalo da bude rešenje. Pored kriznog štaba, koji bi po meni morao da se više bavi edukacijom građana, mislim da bi i mediji mogli da pomognu ukoliko izađu malo iz ustaljenih tema i ponude malo dublje edukativne sadržaje svojim gledaocima i čitaocima. U tom cilju, ja nisam poštovao gorepomenutu preporuku vezanu za dužinu teksta, ali se nadam da ste održali pažnju i pročitali ga do kraja. Nadam se takođe da je bio informativan i od pomoći kada govorimo o zaštiti od COVID-19. Ukoliko ste čitajući ovaj tekst osetili nelagodu svojstvenu za kognitivnu disonancu, nadam se da ćete nova saznanja primenjivati u budućnosti. I pored dužine, u ovom tekstu nije bilo mesta za sve aspekte zaštite od COVID-19. Imunizacija, kao najbolji vid zaštite, nije ni pomenuta, ali tu smo tek na početku puta. Kao večiti optimista, nadam se da će vakcinacija doprineti relativno brzom suzbijanju pandemije. Do tada, na osnovu znanja o prevenciji od COVID-19, kojem je nadam se doprineo i ovaj tekst, sami odredite mere koje ćete poštovati u različitim životnim situacijama, kako bi zaštitili sebe i ljude u vašem okruženju. Srećna vam Nova godina!